Rat u Siriji, iniciran od strane Saudijske Arabije i Katara uz podršku Turske, pokazao se mnogo opasnijim za svoje organizatore i sponzore nego svi ostali incidenti povezani sa „arapskim prolećem“ zajedno. Sirijski sukob postao je jedan od najrazornijih još od vremena genocida u Ruandi. U ovom trenutku, njegov rezultat je: više od 220.000 mrtvih, oko 10 miliona raseljenih, najmanje četiri miliona izbeglica. Izbačeno je iz stroja 40 odsto zdravstvenih ustanova u zemlji, ubijeno je više od 560 lekara. Tokom sukoba ubijeno je 70 humanitaraca: predstavnika UN, volontera sirijskog Crvenog polumeseca, zaposlenih u palestinskom društvu Crvenog Krsta, aktivista NVO. Da bi mogao da pojača kritiku sirijske vlade, Zapad je uveo liniju za potenciranje humanitarnih pitanja u Savetu bezbednosti UN, pokušavajući da progura rezoluciju koja opravdava nasilnu intervenciju. Razmatranje ove teme je izvan nadležnosti SB UN i u većini slučajeva ne zahteva posebnu raspravu. „Prijatelji Sirije“, shvatajući to, prethodno su ovo pitanje pokrenuli na humanitarnim forumima, u Savetu UN za ljudska prava i u Generalnoj skupštini. Međutim, samo rezolucija Saveta bezbednosti UN dala bi im mogućnost da Asadovu vladu okrive za „kršenje obavezujuće odluke Ujedinjenih nacija“ i da se obezbede izgovor za intervenciju pod maskom „humanitarne pomoći“. U Savetu bezbednosti UN Zapad je insistirao na rezoluciji koja bi zahtevala od sirijskih vlasti da pristanu na sve. U protivnom, predložene su automatske sankcije. Ruske diplomate su bile spremne da rade i u ovakvom formatu, ali posle Libije, kada je humanitarna pomoć namenjena stanovništvu, pod maskom NATO-a otišla pobunjenicima u Bengaziju, insistirali su da odluka Saveta ne može imati različite interpretacije… Ne dozvoljavajući ovom dokumentu da „proradi“, a međunarodnoj zajednici da oceni stepen efikasnosti predloženih metoda humanitarne pomoći, Sjedinjene Države i njihovi saveznici počeli su da rade na „probijanju“ rezolucije Saveta bezbednosti UN sa pozivanjem na „nasilno“ poglavlje VII Povelje Ujedinjenih nacija. Skupljen je bio niz potraživanja i zahteva ispostavljenih vladi Sirije u humanitarnoj sferi, za čije nepoštovanje su predviđene sankcije. Za inicijatora rezolucije proglašena je Saudijska Arabija. Ruska analiza tehničkih karakteristika tog dokumenta je otkrila da je stvarni autor teksta opoziciona sirijska Nacionalna koalicija. Dokument nije prošao.

Nakon otvaranja Međunarodne konferencije o Siriji u Montreu, u januaru 2014. godine, „Prijatelji Sirije“ su ponovo počeli da lobiraju za rezoluciju Saveta bezbednosti UN sa humanitarnom tematikom. Shodno tome, logičan korak Ankare bio je uspostavljanje tampon zone na sirijskoj pograničnoj teritoriji. Inicijativa Turske da se u dnevni red 70-og zasedanja Generalne skupštine UN stavi tačka o humanitarnim aspektima problema izbeglica u regionalnoj dimenziji očigledno nije slučajna. Isplaniran je i rast talasa izbeglica u Evropu iz turskog pravca. Stručnjaci primećuju njihovo organizovano raseljavanje od strane lokalnih snaga bezbednosti. Upravo zato je Grčka krajem leta-početkom jeseni pretekla Italiju po broju izbeglica koji pristižu na njenu teritoriju. Ovo pomaže turskom predsedniku Tajipu Redžepu Erdoganu da zadovolji birače koji uoči vanrednih parlamentarnih izbora zahtevaju čišćenje Turske od preko milion Sirijaca koji su se naselili na njenoj teritoriji, zbog učešća Ankare u ratu protiv Damaska. Osim toga, sirijska humanitarna katastrofa koju Turska prenosi sa svoje teritorije u Evropu, osmišljena je da izazove udar zapadnih sila po Siriji, gde, pod izgovorom da bombarduju položaje Islamske države, mogu da napadaju i Asadovu vojsku.

I.R.