"Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja", epitaf je na jedinstvenom spomeniku večne ljubavi koji se nalazi na međi sela Mrovska i Goločelo u Posavotamnavi. Srce rascepljeno na dva dela simbolizuje tragičan kraj. Nekada je na ovom mestu postojalo samo kamen obeležje bez datuma, opisa, sa krstom i utisnutom rukom. Priču o srpskom Romeu i Juliji, zabeležio je Janko Veselinović. Na putu Šabac–Donje Crniljevo, pored starog hrasta i uz kamen obeležje sa utisnutom rukom, priču o Đuli i Pavlu čuo je Janko Veselinović, zabeležio je i objavio 1891. pripovetku "Ašikov grob". Kao i Vilijam Šekspir koji je pisao o romantičnoj i tragičnoj ljubavi iz Verone, tako je i Janko Veselinović sačuvao priču o Đuli i Pavlu, kojima nije dato da žive srećno, već ih je roditeljska mržnja oterala u smrt.

"U selu Mrovska nekada živeše gazda Filip", počinje priču Veselinović "U susednom selu Goločelo živeo je drugi gazda, po imenu Jovan. Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikad takmičiti, ali Boga mi, gazde hoće! Svaki hoće da je bolji, da je bešnji i silniji... Ako je imanje, on hoće da je njegovo bolje grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše bešnjeg hata, i hoće da svi kažu - jeste, i ono i onaj je gazda, al ovo je bolji. E takvi takmaci behu Filip i Jovan... Bog im dao svega dosta, a taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog bolji bude... Domovi njini bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća čitave varoši... Filip je imao ćerku jedinicu koju su svi zvali Đulom, a Jovan je imao jedinca sina kome beše ime Pavle. To im beše sav porod. Filip je ćerku oblivao u zlato; sjala se kao - Bože, prosti! - jarko sunašce, međ drugaricama; a Jovan Pavla u svilu i srmu", piše Veselinović.

Između Đule i Pavla ljubav je buknula na prvi pogled kad su se slučajno sreli u šumi. Viđali su se tajno dve godine dok roditelji nisu saznali. Za njih je to bila najgora kazna, pa su odlučili da Đulu odmah udaju za "gazdu ispod Cera". Kad je čula šta joj spremaju, devojka se zaklela da će se ubiti, a Pavlu je po jednoj drugarici poručila da je čeka na mestu gde su se upoznali, poslednji put. Do tog susreta, međutim, nikada nije došlo. Pavla, koji je na mesto sastanka stigao ranije, napao je čopor vukova, koji ga je rastrgao, a kad je Đula stigla, pronašla je samo ruku svog dragog. Sa tom rukom, devojka je zaspala i više se nije probudila. Nesrećni roditelji tek tad su shvatili šta je njihova mržnja donela i na mestu stradanja svoje dece postavili kamen obeležje. U ovu priču nimalo ne sumnjaju meštani Posavotamnave. Tvrde da je autentična i da se "baš tako sve desilo". Dragoljub Đurđević, na čijem se posedu nalazio kamen, poklonio je parcelu da se izgradi spomen kompleks nesrećnim ljubavnicima.

- Ideju o izgradnji spomen kompleksa "Ašikov grob" uz profesora Marinka Markovića, mnogi su podržali, kao i Opština Šabac. Spomenik je završen pre sedam godina, ali da li putnik namernik bez dodatnih uputstava može da zna šta on predstavlja? Uz dodatni sadržaj, ručno rađene suvenire, ukrasne predmete koje posetilac može da ponese, ovo mesto može da zaživi - kaže Suzana Lazarević, diplomirani etnolog iz Šapca. Suzana kaže da treba raditi na popularizaciji "Ašikovog groba", na kome bi mladi romantičari mogli da potraže svoja ljubavna ostvarenja, a kao dobar primer toga navodi Veronu. - Uspostavljanjem nove tradicije ovo mesto bi moglo da zaživi. Uz već osmišljene suvenire, mogla bi se osmisliti amajlija, magična veza za dvoje mladih i zaljubljenih koja bi se materijalizovala. Time bi se i na "Ašikovom grobu" dešavala čuda, pa bi mladi romantičari hrlili da tu traže svoja ljubavna ostavrenja. Najbolji primer da tako nešto uspeva je primer iz Verone, ali ne moramo ići u Italiju da bismo se uverili u to. Most zaljubljenih u Vrnjačkoj Banji, gde se mladi simbolično katancima vezuju jedno za drugo, potvrđuje da je ljubavna magija i danas prisutna i vrlo popularna - smatra Lazarevićeva.

I.R.