Ispraćam muža koji razvozi decu, Janu (9) u školu, a Vuka (4) u obdanište. Potom, onako još pospana uključujem kompjuter. Već nekoliko meseci radim skice za novu knjigu, a danas ću pokušati sve da završim da bih ih sutra odnela izdavaču. Ako sve bude u redu, počeću s bojenjem. Najteži deo je završen, crteži su skoro gotovi, likovi formirani i više nema panike. Ona se javlja na početku svakog velikog posla, kada imam pred sobom samo belu pozadinu i tekst. Imam ideju o tome kako će knjiga da izgleda, ali ne mogu odjedanput sve da postavim. Kad počinjem sa skicama, priznajem da sam nemoguća. Smeta mi svaki šum, čak i sopstveni otkucaji srca, a o muzici i televiziji da ne govorim. NOĆU SAM NAJPRODUKTIVNIJA Noć je moje doba, tada sam najproduktivnija. Ponekad radim po 18 ili 20 sati, i to me iscrpljuje. Knjiga koju trenutno radim potpuno me je opčinila, kao i prethodne dve iz edicije „Zaboravljene priče“ u izdanju „Kreativnog centra“ (www.anagrigorjev.com). Prvo je to bio „Konjić Grbonjić“, pa „Zlatni ključić“. Ovu ediciju sama sam smislila, a priredila ju je G. Maletić. Oduvek sam želela da ilustrujem baš te knjige koje su mnogi zaboravili, a koje po kvalitetu ne zaostaju za klasičnim bajkama. Izdanja koja su mi kao detetu čitali bila su bez ilustracija i oduvek sam imala neku svoju zamisao o tome kako bi likovi mogli da izgledaju. Ponekad bih davala sebi oduška ukrašavajući žvrljotinama neku praznu stranu, to je za mene celog života bilo neodoljivo! U osnovnoj i srednjoj školi prepravljala sam ilustracije u udžbenicima. Zbog velikog obima posla koji imam radim istovremeno više stvari. Ručam dok crtam, telefoniram, radim domaći, preslišavam ćerku, mačujem se, vrtim „bej blejd“, igram se prodavnice i frizera, glumim u predstavama, ponekad sam majstor (s olovkom iza uvha), a učestvujem i kao sudija.