Pre nego pročitate tekst o isceliteljima sa Filipina, želimo da vam napomenemo da postoje originalni iscelitelji sa jakim energijama pomoću kojih bukvalno čine čuda i da je do njih teško doći! Slobodno možemo da kažemo da takvih ljudi na filipinima mogu da se izbroje na prste i da ih ima petoro, one druge koje ne računamo imamo preko pedeset i oni su više estrada te ostrvske zemlje od kojih nemožete očekivati neku veliku pomoć, ali vam mogu baciti prašinu u oči ili odmoći jer niste zakucali na pravu adresu! Postoje i neke kraljevske porodice i veoma poznate ličnosti koje su koristile i dalje koriste usluge pravih iscelitelja iz ove divne zemlje. Moći ćete da pročitate o njima dole u tekstu, i da pogledate nekoliko videa koji će vam dočarati kako sve to izgleda na licu mesta. Pre nego otpočnu bilo kakvo lečenje pacijenta, svi oni očitaju molitvu Bog-u.

Nešto o čemu se više ne priča i što je zaboravljeno, a s pravom se može nazvati čudom, su filipinski iscelitelji. Ne tako davno, početkom sedamdesetih godina 20. veka, sa Filipina su počeli da se vraćaju izlečeni ljudi sa neverovatni pričama o neobičnom načinu lečenja i operacijama putem psihokineze. Tada se na Filipine sjatila gomila naučnika sa svih strana sveta.

Lekari, psiholozi, psihijatri… svi su godinama proučavali paranormalno lečenje. Stari narodi Filipina se nazivaju Aete. Ti domoroci su živeli u malenim, otvorenim kućama, bez struje i vode, okruženi životinjama i prepušteni na milost i nemilost tajfunima i tropskim kišama. Bili su deo prirode, potpuno stopljeni sa njom, a život im je bio jednostavan, oslobođen stresa. Tamo još uvek veruju u crnu i belu magiju. Još uvek veruju u iscelitelje, a pokazalo se da, što je verovanje jače, to je „učinak“ iscelitelja bolji.

Među prvim istraživačima koji su posetili Filipine i počeli proučavanje sposobnosti ovih iscelitelja, bio je istraživač Harold Šerman, šezdesetih godina 20. veka. Uglavnom su svi svetski naučnici, koji su se tada uputili na Filipine bili vrlo skeptični i spremni da vide neku vrstu prevare. Uostalom, da vam neko kaže kako je prisustvovao operaciji ljudskog tela bez dodira, da li bi poverovali? Prof.dr. Alfred Stelter sa Univerziteta Gutenberg u Nemačkoj, bio je jedan od onih koji su rešili da se ozbiljnije pozabave ovim fenomenom. Zahvati kojima je profesor prisustvovao pokazali su se uspešnijim na Filipincima nego na zapadnjacima, što je značilo da su psihološko – parapsihološki faktori jako bitni. Filipinci nisu imali ni trunku sumnje u ono što iscelitelj radi.

Jedna od vrsta lečenja iscelitelja su bile i „spiritualne inekcije“. Iscelitelji su iz vazduha „uzimali“ imaginarnu inekciju, stavljali je na Bibliju da bi je „napunili“, a onda je usmeravali na pacijenta. To se najčešće dešavalo bez dodira, a nekada i sa metra udaljenosti. Italijan F. Granome, neurolog, je 1972. godine vršio istraživanje na devet iscelitelja. Tu je bio tim naučnia, TV ekipa, kamere, a sve je trajalo punih 15 dana. Prilikom primanja tih „inekcija“, neki su pacijenti krvarili. Analizom krvi koja je sprovedena, utvrđeno je da uopšte nije u pitanju ljudska krv, što niko nije mogao da razume. A što je najinteresantnije, ni jednom pacijentu nije se prišlo bliže od pola metra. Psihokinetički rezovi, koji su izazvali najviše polemike su takođe snimani, a onda pregledani kadar po kadar. Bez obzira što su skeptici i dalje tvrdili da je u pitanju prevara, pa da Filipinci krišom imaju neka sečiva pri ruci, ništa od toga nije pronađeno. Prof. Stelter koji je već četiri godine posmatrao Filipinca Juana Blancea iz Manile, u svom izveštaju je naveo da rezovi nisu uvek nastajali na isti način. Neki su nastali i bez dodira pacijenta. Što je isceliteljeva moć bila jača, to je mogao „zahvat“ da uradi sa veće udaljenosti. Pri slabijoj moći, ipak je bilo potrebno položiti prst na određeno mesto, da bi se koža otvorila. Slabija „moć“ je nastajala i u slučajevima kada je u okruženju bilo ljudi sa negativnim stavom.

Pomenuti iscelitelj, Blance je krajem 1973. godine otišao u Nemačku, međutim, vremenom je postao iscrpljen. Posle dve nedelje boravka, činilo se kao da je prestao da kontroliše svoje psihokinetičke moći. Rezovi su se pojavljivali na mestima gde nisu trebali da budu, pa čak i na njegovim nadlanicama. Posle par dana Blance je dobio nervni slom, a odmah posle toga vratio se u Manilu. Iscelitelji kao što je Blance, Josefine Sison i drugi, koji su svoje seanse imali pred auditorijumom, a usput bili i snimani, dokazali su da se čuda ipak dešavaju. Hirurzi, koji su bili prisutni su izjavljivali da u to ne mogu da veruju, čak i u trenutku dok posmatraju. Današnjoj nauci je teško da shvati kako nešto može da se desi činom svesti čoveka. Da tumor može jednostavno „uskočiti“ u ruku iscelitelja, a da nema ni rezova, ni bola – ničega što bi moglo da bude prihvatljivo našem umu. Međutim, filipinski iscelitelji koji su živeli sjedinjeni sa prirodom, promenili su svoj život navalom stranaca sa svih strana sveta. Neki su postali zainteresovani za novac i ono što je mogao da im omogući, a drugi pak za publicitet. Uglavnom, ona empatija koju su osećali prema bližnjem i razlog iz kojeg su lečili, su dali mesto drugim prioritetima. Samo u 1975. godini na Filipine je stiglo oko 8 hiljada pacijenata. Po nekada je na iscelitelja čekalo čak stotinu pacijenata. Nemoguće su paranormalne aktivnosti, ako je iscelitelj pod stresom, bilo da je u pitanju privatni život ili veliki broj pacijenata.

Život nije više bio opušten, meditativan, bez stresa, u pozitivnoj i mirnoj atmosferi. A bez toga je nemoguća psihokineza, otvaranje tela, vađenje bolesnog tkiva i lečenje kao ranije, što ne znači da više ne postoji. Ko želi da se uveri, ima mogućnost. Jeste da je komercijalizovano, ali je ipak moguće. Čuda se ipak dešavaju. Mi nismo spremni da poverujemo u nešto što je u suprotnosti sa životom, ovakvim kakav je nama poznat. Ali, to je samo naš problem. Verovatno još nismo spremni da prihvatimo činjenicu da to što je nama poznato, zapravo nije sve što postoji.